U našem rečniku dosta se odomaćio termin „lažne vesti“ za različite medijske sadržaje koje sadrže
informacije koje potpuno ili delimično ne odgovaraju istini. U osnovi, ono što zovemo „lažnim vestima”
su različite netačne, neproverene ili pogrešno interpretirane informacije koje su predstavljene kao vest.
Ovaj sadržaj prati formu klasične vesti i sadrži sve njene elemente, često i odgovara na sva novinarska
pitanja – ali sadržaj nije zasnovan na činjenicama. Ima formu vesti, ali ne i suštinu onoga što
vest jeste – tačna, proverena i pravovremeno objavljena informacija.
Pored termina „lažna vest“ negde ćete pročitati i da se ovakav sadržaj naziva „pseudovest“,
„alternativna vest“, „alternativna informacija“ i slično. Ali, da li je to zaista vest?
Ukratko rečeno – nije. Da li postoji alternativna realnost? Verovatno ne. Isto tako ne postoji ni
„alternativna vest“, jer kao što je rečeno – u osnovi vesti je ISTINITA informacija, a postojanje „lažne“ ili
„alternativne“ istine nije moguće. Istina je istina, laž je laž. Iako se u vreme post-istine u kojoj svako
može da objavi svoju verziju stvarnosti kao „istinu“ imamo česte pojave „alternativnih činjenica“ u
novinarstvu to ne postoji – vest se objavi onda kada smo sigurni da je to što pišemo istina, a istina je
samo jedna.
Jedino o čemu zapravo treba da razgovaramo jeste da li je neka informacija tačna ili lažna. Ako je lažna,
nije vest. Već laž. A naše je da otkrijemo šta iza nje stoji i šta je motivacija njenog objavljivanja. I da
dobro razmislimo o društvenom kontekstu u kome se nalazimo jer on ima svoje specifičnosti.
Na primer, najčešći motiv plasiranja lažnih informacija je novac, odnosno monetizacija. Takav medijski
sadržaj je bombastičan, „klikabilan“ – on donosi posete na sajtu, preglede na jutjubu, reach na
društvenim mrežama. Sve ono što se u digitalnom svetu može pretvoriti u novac. Iz tog razloga, u teoriji
koja je najčešće razvijena u kontekstu zapadnih demokratija, lažne informacije uglavnom dolaze sa nekih
opskurnih veb-sajtova ili fejsbuk grupa ili fejsbuk stranica koje samo žele da dobiju vaše klikove da bi se
povećao domet objave i njihov profit. To su uglavnom neke stranice koje „otkrivaju istinu“ koju niko
drugi ne zna, a zapravo se bave različitim teorijama zavere. Odatle su npr. potekle različite HAARP
teorije, teorije o zemlji koja je ravna ploča ili antivakserske teorije. Kada su u pitanju naši mediji, to bi
npr. bio kanal BalkanInfo ili grupa Antiglobalisti.
Međutim, ono što je važna osobina konteksta srpskih medija jeste to da veliki broj laži kojima smo
okruženi primarno ne proizvode takve opskurne medijske platforme, već su u velikom procentu to
mejnstrim mediji. Svake godine monitoring domaćih medija donosi zaključak da se najveći broj „lažnih
vesti“ mogao pročitati na stranicama najtiražnijih domaćih tabloida, upravo onih tabloida koji su u
velikoj meri finansirani od strane državnog budžeta. Što dovodi do zaključka da su lažne informacije koje
čitamo u Srbiji – državni projekat, što je stav koji je još 2020. godine iznela na tribini Break the fake
Vesna Radojević sa portala Raskrinkavanje.
Portali poput Raskrinkavanja, Istinomera, FakeNews Tragača i mnogih drugih svakodnevno istražuju ovaj
fenomen i objavljuju šta je od onoga čemu smo izloženi istina, a šta je – laž. Čitajte ih i proverite.
A mi vam u sledećem tekstu donosimo tekst o tome kako drugačije možemo nazvati „lažne vesti“ i koja
je razlika između njihovih različitih oblika. Pročitajte tekst OVDE.